U istočnoj Srbiji, nedaleko od Bora, nalazi se planina koja nema potrebu da bude glasna da bi ostavila utisak. Deli Jovan je dug oko 19 kilometara, pruža se pravcem sever–jug i pripada karpatsko-balkanskom planinskom sistemu. Njegov najviši vrh, Crni vrh, dostiže 1.141 metar nadmorske visine.
Na prvi pogled 1.141 metar možda ne zvuči spektakularno ako ga uporediš sa najvišim planinama Srbije. Ali Deli Jovan nije planina koju treba meriti samo nadmorskom visinom.
Njena vrednost počinje mnogo pre nego što stigneš do vrha.
Krećeš iz podnožja, ostavljaš asfalt iza sebe i polako ulaziš u šumu. Staza prolazi kroz bukove i hrastove šume, a zatim izlazi na otvorenije terene i livade. Kako se penješ, pejzaž se postepeno širi. Na jednoj strani pojavljuje se Negotinska krajina, na drugoj Borska kotlina.
I onda shvatiš nešto:
Deli Jovan nije napravljen za žurbu.
Uspon koji traje duže nego što očekuješ
Do najvišeg dela planine može se krenuti iz više pravaca. Planinarski savez Srbije navodi pristup iz sela Sikole, dok Turistička organizacija Negotina posebno izdvaja staze iz pravca Popovice i Stevanskih livada.
Jedna od ruta od Popovice prema vrhu duga je oko 9 kilometara u jednom smeru, dok druga, preko Stevanskih livada i Velikog Deli Jovana, ima oko 8,5 kilometara u jednom smeru. To već nije obična kratka šetnja – za takvu turu potrebno je odvojiti ozbiljan deo dana i krenuti pripremljen.
Ali upravo to može biti razlog da izabereš Deli Jovan.
Nemaš osećaj da si samo „obišao atrakciju“.
Prešao si put.
Svaki kilometar menja pejzaž, a dolazak do vrha postaje nagrada za vreme koje si proveo na stazi.
Crni vrh – cilj na kraju grebena
Najviša tačka Deli Jovana je Crni vrh, visok 1.141 metar. Na vrhu se nalazi repetitor, pa ga je lako prepoznati kada se približavaš završnom delu uspona.
Ali zanimljivost Deli Jovana nije samo u tome što možeš da kažeš da si stigao na 1.141 metar.
Pravi trenutak dolazi kada se okreneš.
Iza tebe ostaje šuma kroz koju si prošao, ispred tebe se otvara širok prostor istočne Srbije, a planina odjednom izgleda mnogo veće nego kada si je posmatrao iz podnožja.
To je ona vrsta pogleda zbog koje ljudi počnu da razumeju zašto planinarenje nije samo fizička aktivnost.
Neke stvari moraš da prehodaš da bi ih stvarno doživeo.
Stevanske livade – početak priče
U podnožju Deli Jovana nalaze se Stevanske livade, na oko 480 metara nadmorske visine. Ovo područje je poznato po povoljnim prirodnim i klimatskim uslovima, a predstavlja i jednu od polaznih tačaka za planinarske ture prema višim delovima planine.
Tu Deli Jovan pokazuje svoju pitomiju stranu.
Nema još velikog uspona.
Ima prostora.
Ima trave.
Ima šume.
A onda staza počinje da dobija ozbiljniji karakter.
Za nekoga ko prvi put istražuje ovu planinu, upravo je taj prelaz jedan od najlepših delova – gledaš kako se običan izlet pretvara u pravo planinarenje.
Šuma Deli Jovana
Deli Jovan je dobro pošumljena planina, a njene bukove i hrastove šume predstavljaju važan deo njenog karaktera. Kada se nađeš unutra, teško je povezati taj mir sa činjenicom da si relativno blizu Bora i Negotina.
Staza povremeno nestaje iza gustih krošnji, pa se ponovo otvara prema livadi.
Nema velikih turističkih kompleksa.
Nema buke.
Nema potrebe da stalno proveravaš telefon.
I upravo zato Deli Jovan može da bude odličan izbor za vikend izlet u istočnoj Srbiji, posebno za one koji žele aktivan dan u prirodi, a ne još jedno mesto gde će samo napraviti nekoliko fotografija.
Planina koja krije još jedno iznenađenje
Na istočnim obroncima Deli Jovana nalazi se kanjon Zamne, u kojem se nalazi prirodni fenomen poznat kao Rajski prerast – tunelska pećina i prirodni kameni most. Planinarski savez Srbije ga izdvaja među prirodnim vrednostima ovog područja.
I upravo ovakvi detalji menjaju sliku o Deli Jovanu.
Jer kada pomisliš da je priča završena na vrhu, shvatiš da planina ima još jedan sloj.
Gore – šuma, greben i pogled.
Dole – kanjon, stene i voda.
Jedna planina, a potpuno drugačiji doživljaji.
Pogled na dve strane Srbije
Jedna od lepih stvari kod Deli Jovana jeste njegova pozicija.
Sa planinskih staza možeš da posmatraš Negotinsku niziju sa jedne strane i Borsku kotlinu sa druge.
To nije onaj tip vidikovca na kojem samo napraviš fotografiju i nastaviš dalje.
Ovde se vidi koliko je istočna Srbija raznolika.
Ravnica.
Brda.
Šume.
Naselja.
Daleki planinski horizont.
A između svega toga – staza kojom si upravo došao.
Deli Jovan za one koji žele da pobegnu od poznatih ruta
Postoje planine koje svi znaju.
Postoje planine koje svi žele da osvoje.
A postoje i one koje otkriješ tek kada počneš da tražiš nešto manje očigledno.
Deli Jovan pripada ovoj trećoj grupi.
Nije najviša planina Srbije.
Nije najpoznatiji planinski centar.
Nema desetine turističkih atrakcija na svakih nekoliko kilometara.
Ali ima ono što je danas možda mnogo vrednije:
prostor.
Prostor da hodaš bez gužve.
Prostor da napraviš svoju rutu.
Prostor da sedneš na livadu.
Prostor da nekoliko sati ne čuješ grad.
I dovoljno različit teren da se kući ne vratiš sa osećajem da si samo „bio u prirodi“.
Ako voliš da istražuješ, Deli Jovan ima smisla
Za planinarenje, pešačenje i biciklizam, Deli Jovan pruža odličan teren. Turistička organizacija Negotina navodi označene planinarske staze, dok se područje preporučuje i za biciklizam, alpinizam, šetnje i piknik.
Za zahtevnije ture treba računati na duže vreme provedeno na stazi i poneti dovoljno vode, hranu, odgovarajuću obuću i osnovnu opremu.
Ako tek počinješ sa planinarenjem, ne moraš odmah da biraš najdužu trasu.
Planina neće pobeći.
Možeš joj se vraćati.
Jednom zbog šume.
Drugi put zbog vrha.
Treći put zbog Zamne.
A četvrti samo zato što ti treba dan bez grada.
Deli Jovan nije planina koju ćeš osvojiti za pet minuta.
Moraćeš da hodaš.
Da se popneš.
Da zastaneš.
Da pogledaš oko sebe.
I baš zbog toga će ti verovatno ostati u sećanju.
Jer na kraju nećeš pamtiti samo Crni vrh na 1.141 metar.
Pamtićeš put do njega.
A neke avanture upravo po tome vredi pamtiti.